MIROSLAV ANTIC-BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga.
I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao...
Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja. Ništa nećeš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište.
Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budes odvažio.
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava?
Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.